Prevod na srpski-Midnight Sun

twilight's angel (citat):e ja sam prevela jos nekih 4, 5 strana, ali sad cu biti mnoooogo sporija zbog skole. zao mi je, ali zavrsicu tek za sledeci vikend, ova prva nedelja mi je katastrofa...

E ajde bar izbaci to shto si prevela, ocesh???

evo sad cu...

TO, CARICA SI

Ovo je od 44. Strane do 47...Enjoy 

Kad sam saznao ovo, misterija osobe koja se krila u svom tihom umu je počela da bledi pomalo.
„To mi se ne čini fer,“ rekao sam. Slegao sam ramenima, pokušavajući da izgledam opušteno, pokušavajući da sakrijem intenzitet moje radoznalosti.
Nasmejala se, ali bez naznake zabavljenosti u svom glasu. „Zar ti niko nije rekao? Život nije fer.“
Želeo sam da se nasmejem na njene reči, iako se, ni ja, nisam osetio zabavljenim. Znao sam ponešto o nepravičnosti života. „Mislim da sam čuo to negde ranije.“
Gledala je u mene, opet se čineći zbunjenom. Njene oči su odlutale, ali su se opet vratile na moje.
„I to je sve,“ rekla mi je.
Ali nisam bio spreman da dozvolim da ovaj razgovor dođe do kraja. Malo V između njenih očiju, ostatak njene tuge, me je tištilo. Želeo sam da ga izgladim sa mojim prstom. Ali, naravno, nisam mogao da je dodirnem. Bilo je nesigurno na toliko mnogo načina.
„Dobro se pretvaraš.“ Govorio sam polako, još uvek razmatrajući sledeću pretpostavku.
„Ali sam spreman da se opkladim da patiš više nego što dozvoljavaš bilo kome da vidi.“
Napravila je grimasu, sužavajući oči i napućivši usne. Nije joj se sviđalo kad su moje pretpostavke bile u pravu. Nije bila uobičajeni mučenik – nije htela publiku za svoj bol.
„Da li grešim?“
Malo se žacnula, ali inače se pretvarala da me ne čuje.
To me je nateralo da se nasmešim. „Nisam ni mislio.“
„Zašto to tebe briga?“ zahtevala je, još uvek gledajući negde drugde.
„To je veoma dobro pitanje,“ priznao sam, više za sebe nego da joj odgovorim.
Njena pronicljivost je bila mnogo bolja od moje – sve je shvatila do srži dok sam ja još lutao oko ivica, šetajući slepo kroz tragove. Detalji njenog veoma ljudskog života nisu trebali da me zanimaju. Bilo je pogrešno da brinem o tome šta ona misli. Osim štićenja moje porodice od sumnji, ljudske misli su bile nebitne. Nisam bio navikao na manjak intuitivnosti u bilo kom slučaju. Oslanjao sam se na moj poboljšan sluh previše – očigledno nisam opažao onoliko koliko sam mislio.
Devojka je uzdahnula i namrgodila se prema prednjem delu učionice. Nešto na njenom frustriranom izrazu lica je bilo smešno. Cela situacija, ceo razgovor je bio smešan. Niko nije bio u većoj opasnosti od mene od ove male devojke – u bilo kom trenutku sam mogao, rastrojen mojom smešnom udubljenošću u razgovor, da udahnem kroz nos i napadnem je pre nego što bih mogao da se zaustavim – a ona je bila iznervirana što nisam odgovorio na njeno pitanje.
“Da li te ja nerviram?” pitao sam, smešeći se na apsurdnost svega toga.
Pogledala me je brzo, a onda su njene oči izgledale kao da su uhvaćene mojim zurenjem.
“Ne baš,” rekla je. “Više ja nerviram sama sebe. Moje lice je tako lako da se pročita – moja majka me uvek zove njenom otvorenom knjigom.”
Namrštila se nezadovoljno.
Gledao sam je sa zadivljenošću. Razlog njene uznemirenosti je bio taj što je mislila da sam je pročitao previše lako. Kako čudno. Nikad nisam utrošio toliko truda pokušavajući da razumem nekoga u celom mom životu – ili bolje reći postojanju, pošto život teško da je bio prava reč.
Ja ustvari i nisam imao život.
“Naprotiv,” protivio sam se. Odjednom sam bio na ivici, predosećaj me učinio uznemirenim. “Mislim da te je veoma teško pročitati.”
“Onda mora da si dobar čitač,” pretpostavila je, čineći njenu pretpostavku, opet, tačnom.
“Obično,” složio sam se.
Uputio sam joj širok osmeh, puštajući da mi se usne povuku i otkriju redove sjajnih, neverovatno oštrih zuba iza njih.
To je bilo glupo od mene, bio sam neočikivano očajan da joj dam do znanja neku vrstu upozorenja. Njeno telo je bilo bliže mom nego ranije, okrećući se u pravcu našeg razgovora. Sve male naznake i znaci koji su bili dovoljni da uplaše ostatak čovečanstva izgleda nisu delovali na nju. Zašto nije pobegla od mene u strahu? Sigurno je videla dovoljno moje tamne strane da shvati opasnosti, intuitivna kao što se činilo da jeste.
Nisam video da li je moje upozorenje imalo željeni efekat. Gospodin Baner je zamolio za pažnju u tom trenutku, i ona se odmah okrenula od mene. Činilo se da joj je laknulo zbog tog prekida, možda je nesvesno razumela upozorenje.
Nadao sam se da jeste.
Prepoznao sam fasciniranje koje je raslo u meni, iako sam pokušavao da ga iskorenim. Nisam smeo da dopustim da mi Bela Svon bude interesantna. Ili bolje rečeno, ona nije smela to da dopusti.
Već sam jedva čekao za novu priliku da razgovaram sa njom. Želeo sam da znam više o njenoj majci, njenom životu pre nego što je došla ovde, njenom odnosu sa ocem. Sve beznačajne detalje koji će mi upotpuniti njen karakter. Ali svaka sekunda provedena sa njom je bila greška, rizik koji ona nije smela da preuzmme.
Ne razmišljajući, zabacila je njenu gustu kosu baš u trenutku kad sam dozvolio sebi da udahnem još jednom. Naročito koncentrisan talas njenog mirisa je dodirnuo moje grlo.
Bilo je kao prvog dana – goreća lopta. Bol suve vatre me je napravio ošamućenim. Morao sam da zgrabim sto opet da bih zadržao sebe na svom sedištu. Ovaj put sam imao malo više kontrole. Barem nisam ništa slomio. Čudovište je režalo u meni, ali nije uživalo u mom bolu. Bilo je previše vezano. Na trenutak, prestao sam u potpunosti da pišem, i udaljio se od devojke što sam više mogao. Ne, nisam smeo da priuštim da mi ova devojka bude fascinantna. Što mi je bila interisantnija, bilo je sve verovatnije da ću je ubiti. Već sam napravio dva manja propusta danas.
Da li ću napraviti i treći, ne tako mali?
Čim je zvono zazvonilo, izleteo sam iz učionice – verovatno uništavajući svaki utisak ljubaznosti koji sam se trudio da ostavim u toku časa.
Opet, udisao sam čist, mokar vazduh napolju kao da je kao da je lekovito ulje.
Požurio sam da napravim što veću udaljenost između mene i devojke što je moguće.
Emet me je čekao ispred vrata našeg časa španskog. Čitao je moj divlji izraz lica na trenutak. „Kako je prošlo?“ pitao je oprezno.
„Niko nije umro,“ promrmljao sam.
„Pretpostavljam da je i to nešto. Kad sam video Alis da napušta čas pred kraj, pomislio sam....“

ja imam jos 3 strane..mozda i uspem da prevedem za par dana... uzivajte u ovome.... znam da prevod nije bas najbolji, ali u nekoj sam jurnjavi i uradila sam kako sam stigla. naravno, lepse je na eng, ali...

Ma opushteno, bolje ishta nego nishta, TNX

you're welcome...

sad cu ja za par minuta da postavim prvih 5 strana 3 poglavlja!!! Samo da zavrsim jos par recenica!!!!!

ja se nista ne snalazim u tim vasim prevodima koji je koji deo :S jel mozete sve kad zavrsite u jedan post po redu da stavite?

Evo da ti malo pojasnim ovo imamo:
1-5
16-20
21,22
36-43
44-46
51-55

od 51-55 str!!!! Uzivajte!!!! sad cu biti sporija zabog skole ali potrudicu se da prevodim sto brze mogu!!!!
3.FENOMEN




Iskreno,nisam bio zedan ali odlucio sam da lovim ponovo te noci.Malo predostroznosti, za koju sam znao da ce biti neadekvatna.
Karlajl je posao samnom,nismo bili nasmao jos od kada sam se vratio od Denalijevih.Dok smo trcali kroz mracnu sumu,cuo sam kako razmislja o mom brzopletom pozdravu prosle nedelje.
U njegovom secanju,sam video kako je moja prilika izoblicena u jakom ocajanju. Osetio sam njegovo iznenadjenje I iznenadnu brigu.
“Edvarde?”
“Karlajel,moram da idem.Moram da idem odmah.”
“Sta se dogodilo?”
“Nista. Jos. Ali hoce ako ostanem.”
Krenuo je da me uhvati za ruku. Osetio sam kako ga boli sto sam se izmakao.
“Ne razumem?”
“Da li si ikada…da li je nekad postojao…”
Gledao sam sebe kako udisem duboko,video sam divlji sjaj svojih ociju kroz filter njegove duboke zabrinutosti.
“Da li je ikada postojala osoba koja ti je mirisala bolje od ostalih? Mnogo bolje?”
“ O”
Kada je shvatio, moje lice je odisalo sramotom. Krenuo je da me dodirne ovaj put ignorisuci kada sam se izmakao I stavio je levu ruku na moje rame.
“Ucini ono sto moras da se odupres.Nedostajaces mi. Evo,uzmi moja kola.Brza su.”
Sada se pitao da li je dobro postupio kada me je pustio da idem.Pitao se da li me je povredio zato sto mi nije verovao.
“Ne” prosaputao sam dok sam trcao. “To mi je bilo potrebno. Mogao sam tako lako da izneverim tvoje poverenje da si mi rekao da ostanem.
“Zao mi je sto patis,Edvarde.Ali trebalo bi da ucinis ono sto mozes da dete Svon prezivi. Cak iako to znaci da moras ponovo da odes od nas.
“Znam,znam.”
“Zasto si se vratio? Znas koliko sam srecan sto si ovde ali ako je ovo pretesko…”
“Nisam zeleo da se osecam kao kukavica.”Priznao sam.
Usporili smo sada smo samo dzogirali kroz tamu.
“Bolje to nego da je dovedes u opasnost.Ona ce otici za godinu ili dve.”
“Upravu si.Znam to.” Njegove reci su me jos vise navele da zelim suprotno, da zelim jos vise da ostanem.Devojcica ce otici za godinu,dve…
Karlajl je prekinuo da trci I ja sam zastao: okrenuo se da prouci moj izraz.
“Ali neces da bezis sada,zar ne?”
Spustio sam glavu.
“Da li je to zbog ponosa Edvarde?Nema sramote u…”
“Ne, nije ponos ono sto me zadrzava ovde.Ne sada.”
“Nemas gde da odes?”
Kratko sam se nasmejao. “Ne.To me nebi zaustavilo,kada bih mogao da nateram sebe da odem.’
“Poci cemo sa tobom,naravno,ako je to ono sto ti je potrebno.Jedino sto treba da uradis je da pitas.Ti si se selio zbog ostalih bez pogovora.Nece ti zameriti ovo.”
Podigao sam jednu obrvu.
Nasmejao se.”Da Rozali mozda hoce,ali duguje ti to. Ionako je bolje da odemo sada,dok se nista nije dogodilo,nego kasnije ,kada jedan zivot bude zavrsen.” Sav humor je nestao do kraja recenice.
Ustuknuo sam na njegove reci.
“Da”,slozio sam se.Moj glas je zvucao grubo.
“Ali ti ne odlazis?”
Uzdahnuo sam. “ Trebao bih. ”
“Sta te zadrzava ovde Edvarde? Ne mogu to da shvatim…”
Proucavao je moj izraz nekoliko sekundi.
“Ne, ne shvatam.Ali postovacu tvoju privatnost,ako zelis.”
“Hvala ti. Lepo od tebe sa obzirom da ja ne postujem niciju privatnost. Sa jednim izuzetkom.I radio sam sve sto sam mogao da joj oduzmem to,zar ne?”
“Svi imamo svoje bubice”. Nasmejao se opet. “Hocemo li?”
Upravo je uhvatio miris malog krda jelena.Bilo mi je tesko da skupim malo entuzijazma za ovo,cak I pod najboljim uslovima,ovo je bilo manje od dobroe arome. Trenutno sa secanjem na krv devojcice jos uvek svezim u mom umu,miris mi je ustvari bio odvratan.
Uzdahnuo sam. “Hajdemo.” Slozio sam se,iako sam znao da ce teranje jos krvi niz grlo pomoci tako malo.
Oboje smo se prebacili u lovacki cucanj I dozvolio sam da me neprijatni miris tiho povuce napred.





Bilo je hladnije kada smo se vratili kuci.Otopljeni sneg se ponovo smrzao;bilo je kao da je tanki pokrivac stakla prekrio sve – svaka borova iglica,svaki list paprati ,sve vlati trave su bile zaledjene.
Dok je Karlajl otisao da se presvuce za svoju ranu smenu u bolnici,ja sam ostao pored reke cekajuci da izadje sunce.Osecao sam se skoro naduto od sve krvi koju sam popio,ali znao sam da bi nedostatak stvarne zedji znacio tako malo kada bih sedeo ponovo sedeo pored devojcice.
Hladan I nepokretan kao kamen na kome sam sedeo ,gledao sam u mracnu vodu koja protice pored zaledjene obale,gledao sam kroz nju.
Karlajl je bio u pravu.Treba da odem iz Forksa. Mogli bi da rasire neku pricu koja bi objasnila moj odlazak.Internat u Evropi,odlazak u posetu dalekim rodjacima,tinejdzer koji je pobegao od kuce. Prica nije bila bitna. Niko se nebi raspitivao previse intenzivno.
Bila bi to samo godina ili dve ,a onda bi devojka nestala.Nastavila bi sa svojim zivotom-trebalo bi da ima zivot kako bi ga nastavila.otisla bi na koledz negde,ostarila bi,zapocela karijeru,mozda se udala za nekoga.mogao sam to da zamislim-mogao sam da vidim devojku obucenu skroz u belo kako hoda sporim korakom,njena ruka je u ocevoj.
Bilo je cudno,bol koji mi je ova slika izazvala.Nisam ga razumeo.Da li sam ljubomoran,zato sto ona moze da ima buducnost ,a ja je nikad necu imati. To nije imalo smisla.Svaki covek u mojoj blizini je imao istu priliku ispred sebe-zivot-I retko bih zastao da im zavidim na tome.
Treba da je ostavim njenoj buducnosti.Da prekinem da rizikujem njen zivot To je bilo ispravno. Karlajl bi uvek odabrao ispravan put. Treba da ga poslusam sada.
Sunce je izaslo iz oblaka,I slabo svetlo se odbilo o zaledjeno staklo.
Jos jedan dan.Odlucio sam. Video bih je samo jos jednom.Mogu to da podnesem. Mozda bih mogao da pomenem moj odlazak, da prilagodim pricu.
Ovo ce biti tesko.Mogao sam da osetim to sa teskom odvratnosti koja me je terala da razmisljam o razlozima da ostanem-da produzim rok jos dva,tri ,cetiri dana… Ali uradicu ono sto je ispravno. Znam da mogu da verujam Karlajlovom savetu. I takodje znam da sam previse u konfliktu da donesem pravu odliku sam.
Previse u konfliktu. Koliko ove dvratnosti dolazi iz moje opsesivne radoznalosti,a koliko od mog nezadovoljenog apetita?
Otisao sam unutra da se presvucem u cistu odecu za skolu.
Alis me je cekala,sedela je na najvisem stepeniku kod ivice vrata .
Opet odlazis,optuzila me je.
Uzdahnuo sam I klimnuo.
Ne vidim gde ides ovaj put.
“Jos uvek ne znam gde idem.”
Zelim da ostanes.
Zatresao sam glavom.
Mozda Dzes I ja mozemo da podjemo sa tobom?
“Bices im potrebna , kada ja ne budem tu da pazim na njih.I pomisli na Esme.da li bi da oduzmes pola njene porodice odjednom?”
Bice veoma tuzna zbog tebe.
“Znam.zato ti moras da ostanes.”
Postoji mnogo ispravnih I pogresnih puteva,zar ne?
“Da,ali moram da uradim ono sto je ispravno.”
Na momenat je bila izgubljena u jednoj od svojih cudnih vizija;gledao sam zajedno sa njom nejasne slike kako se obrcu I trepere. Video sam sebe u cudnim senkama koje nisam mogao da razaznam-mutni neprecizni oblici. A onda odjednom, Moja koza je blistala na jakom suncuna maloj otvorenoj livadi.Ovo mesto sam znao. Jedna osoba je bila samnom,ali opet je sve bilo nejasno tako da nisam mogao da ga raspoznam. Slike su zadrhtale I nestale kada je milion malih izbora preuredilo buducnost opet.
“Nisam shvatio mnogo od ovoga”,rekao sam joj kada je vizija nestala u mraku.
“Ni ja.Tvoja buducnost se toliko menja da ne modu uvopste da je pratim.Mislim ipak…
Zastala je I pregledala veliku kolekciju drugih skorijih vizija za mene.Sve su bile iste-zamagljene I ne jasne..
“Mislim da se nesto ipak menja”,rekla je naglas.Tvoj zivot je na raskrscu.”
Nasmejao sam se. “Shvatas da trenutno zvucis kao ciganka ne nekom karnevalu ?”
Isplazila je svoj mali jezik.
“Danas ce biti sve u redu, zar ne?”pitao sam a glas mi je odjednom bio uznemiren.
“Ne vidim da ces ubiti nekog danas.”,uverila me je.
“Hvala Alis.”
“idi presvuci se.Necu reci nista-pusticu te da ti kazes ostalima kada budes spreman.”
Stajala je a onda se sjurila niz stepenice,ramena su joj bila malo pogrbljena.Nedostajaces mi,Stvarno.
Da,I ona bi meni stvarno nedostajala.

hvala ljudi jos jednom,skupljam ovako pa cu srediti stranice i lepo procitati.....kad imate vremena stavite,do neba sam vam zahvalna,moracu na kurs engleskog da se prijavim,ali ne zezam se,bas planiram to da uradim,i jedan recnik da nabavim dobar

Pocetak 2.poglavlja. 23-27 (zavrsetak recenice prelazi u 28.str) . Nastavicu dalje cim stignem(treba do 36 str,da imamo celo 2. pog),sad nas u skoli bombarduju kontrolnima.

2. Otvorena knjiga


Naslonio sam se na meki nanos snega,dopustajuci suvom prahu da se preoblikuje pod mojom tezinom. Moja koza ohladila se toliko da je bila jednaka vazduhu oko mene,a male delice leda sam osecao kao somot na kozi.
Nebo iznad mene bilo je vedro,blistavo od zvezda,sijajuci plavo na nekim mestima,a na nekim zuto. Zvezde su stvarale velicanstvene oblike u vidu vrtloga ,na crnom svemiru-predivan pogled. Izuzetno prelep. Ili bi trebao biti izuzetan.
Bio bi,da sam u stanju da ga zapravo vidim.
Nije mi postajalo bolje.Proslo je sest dana,sest dana sam se krio tu u praznoj divljini Denalija,ali nisam bio nista blize slobodi nego prvi put kada sam osetio njen miris.
Kada sam pogledao u nebo poput dragog kamena,bilo je kao da postoji prepreka izmedju mojih ociju i njegove lepote. Ta prepreka je bila lice,nimalo izuzetno ljudsko lice,ali nisam mogao da ga proteram iz misli.
Cuo sam misli kako prilaze pre nego sto sam cuo korake koji su ih propratili. Zvuk pokreta bio je samo slab sapat u prahu.
Nisam bio iznenadjen sto me je Tanja pratila do ovde. Znao sam da se premisljala oko ovog predstojeceg razgovora nekoliko poslednjih dana,odlazuci ga,dok nije bila tacno sigurna sta zeli da kaze.
Pojavila se u mom vidokrugu na oko sezdeset metara udaljenosti,skocivsi na deo crnog kamena koji je izvirivao iz zemlje,i odrzavajuci ravnotezu na jagodicama bosih stopala.
Tanjina koza bila je srebrna pod zvezdanom svetloscu,a njene duge plave lokne prelivale su se u mat roze boju jagode. Njene zlatne oci su se blistale dok me je posmatrala,polu zatrpana u sneg,dok su joj se pune usne polako razvukle u osmeh.
Izuzetno. Kada bih zapravo bio u stanju to da vidim. Uzdahnuo sam.
Cucnula je na vrh kamena,vrhovima prstinu dodirujuci povrsinu,uvila je telo.
Topovska kugla,pomislila je.




Odbacila se u vazduh; njen obris postala je tamna,upletena senka,dok se graciozno vrtela izmedju mene i zvezda. Uvila se u loptu i udarila u gomilu snega pored mene.
Mecava je obletela oko mene. Zvezde su se zamracile i ja sam bio zakopan duboko u perjane kristale leda.
Ponovo sam uzdahnuo,ali se nisam pomerio da bih se podigao. Tama ispod snega nije ni pomogla ni odmogla mom pogledu. Jos uvek sam video isto lice.
“Edvarde?”
Sneg je ponovo leteo dok me je Tanja hitro iskopala iz snega. Skronila je prah sa mog staticnog lica,ne gledajuci me u oci.
“Izvini,” promrmljala je. “To je bila sala.”
“Znam.Bilo je smesno.”
Usne su joj se savile prema dole.
“Irina i Kejt kazu da treba da te ostavim na miru. Misle da ti dosadjujem.”
“Ne,nimalo.” Uveravao sam je. “Bas suprotno,ja sam taj koji je nepristojan-ogavno nepristojan. Jako mi je zao”
Ides kuci,zar ne? pomislila je.
“Nisam…u potpunosti…jos to odlucio.”
Ali ne ostajes ovde. Misli su joj je sada bile zeljnije,setnije.
“Ne. Ne cini se da…pomaze.”
Slozila je grimasu. “To je moja krivica,zar ne?”
“Naravno da ne,” glatko sam slagao.
Nemoj pokusavati da budes dzentlmen.
Nasmejao sam se.
Neugodno ti je zbog mene,optuzila se.
“Ne.”
Podigla je jednu obrvu,praveci toliko neuverljiv izraz lica da sam morao da se nasmejem. Jedan kratah kikot,propracen jos jednim uzdahom.
“U redu,”priznao sam. “Malo.”
Uzdahnula je,takodje,i stavila bradu u ruke. Misli su joj bile prozete zaloscu.


“Hiljadu puta si ljupkija od zvezda,Tanja. Naravno,to ti vec dobro znas. Nemoj dozvoliti da moja tvrdoglavost narusi tvoju smelost.” Nasmejao sam se neverovatnoci toga.
“Nisam navikla na odbijanja,”progundjala je,dok joj se donja usna iskrivina u atraktivno durenje.
“Zasigurno ne,”slozio sam se,pokusavajuci,sa malo uspeha,da blokiram njene misli,dok je ona brzo prelistavala svoja secanja na hiljade uspesnih osvajanja. Tanja je vecinom preferirala ljudska muska bica-bila su ,kao prvo,mnogobrojniji,sa dodatnom prednoscu jer su bili topli I meki. I uvek voljni,definitivno.
“Sakubas,”zadirkivao sam ju,nadajuci se da cu prekinuti slike koje su se pojavljivale u njenoj glavi.
Iscerila se,pokazujuci zube.”Original.”
Suprotno od Karlajla,Tanja i njene sestre su polako otkrivale svoju savest. Na kraju,ono sto ih je odvratilo od ubijanja bila je naklonost prema ljudskim muskarcima.Sada su muskarci koje su volele…ziveli.
“Kada si se pojavio ovde,”Tanja je polako rekla.”Mislila sam da…”
Znao sam sta je mislila. I trebao sam naslutiti da ce se tako osecati. Ali nisam bio u najboljem stanju za analiticka razmisljanja.
“Mislila si da sam se predomislio.”
“Da.”Namrstila se.
“Osecam se uzasno zbog poigravanja sa tvojim iscekivanjima,Tanja. Nisam nameravao—nisam razmisljao.Otisao sam…u velikoj zurbi. “
“Predpostavljam da mi neces reci zasto…?”
Seo sam i obavio ruke oko nogu,savijajuci se u odbrambeni polozaj. “Ne zelim da pricao o tome.”
Tanja,Irina i Kejt su bile veoma dobre u zivljenju zivota kojem su se posvetile. Bolje,na neki nacin,nego Karlajl. Uprkos cinjenici da su sebi dozvoljavale suludo male blizine sa onima koji bi im trebali biti—a nekada su i bili—njihov plen,nisu pravile greske. Bio sam previse postidjen da bih mogao da priznam svoju slabost Tanji.
“Broblemi sa zenama?” pogadjala je,ignorisuci moju nevoljkost.




Turobno sam se nasmejao. “Ne na nacin na koji ti mislis.”
Zatim je bila tiha. Slusao sam joj misli dok je razmisljala o drugim mogucnostima,pokusavajuci da dokuci znacenje mojih reci.
“Nisi ni blizu,”rekao sam joj.
“Jedna mala naznaka?” pitala je.
“Molim te ostavi se toga,Tanja.”
Bila je tiha ponovo,jos uvek pogadjajuci. Ignorisao sam je,sujetno pokusavajuci da postujem zvezde.
Odustala je posle trenutka tisine,i njene misli su krenule u drugom smeru.
Gde ces otiti,Edvarde,ako odes? Nazad Karlajlu?
“Mislim da ne,”prosaputao sam.
Gde bih otisao? Nisam mogao da smislim nijedno mesto na planeti koje bi me imalo zanimalo. Nije postojalo nista sta sam hteo da vidim ili uradim. Jer,nebitno gde odem,ne bih isao nigde—samo bih bezao od…
Mrzeom sam to.Kada sam postao tolika kukavica?
Tanja je obavila svoju vitku ruku oko mog ramena. Ja sam se ukrutio,ali nisam izmakao njenom dodiru. Nije na to gledala kao ni na sta drugo sem prijateljskog tesenja. Uglavnom.
“Mislim da se hoces vratiti,” rekla je,sa samo naznakom njenog davno izgubljenog ruskog naglaska. “Bez obzira sta je to…ili ko je to…ko te proganja. Suocices se sa tim. Ti si takav.”
U mislima je bila jednako uverena kao i u recima. Pokusao sam da zamislim sebe onako kako me ona vidi u svojoj glavi. Kao onoga koji se suocava sa stvarima. Bilo je lepo razmisljati o sebi na taj nacin. Nikad nisam sumnjao u svoju hrabrost,svoju sposobnost da se suocim sa poteskocama,pre tog uzasnog casa biologije u srednjoj skoli koji se desio pre tako malo vremena.
Poljubio sma je u obraz,brzo se odmicuci kada je okrenula svoje lice prema mom,vec puceci usne. Grubo se osmehnula mojoj brzini.



“Hvala ti Tanja. Trebalo mi je da to cujem.”
Njene misli su postale iziritirane. “Nema ne cemu,valjda. Volela bih da si razumniji oko nekih stvari,Edvarde.”
“Zao mi je,Tanja. Znas da si predobra za mene. Ja samo…jos uvek nisam nasao ono za cim tragam.”
“Pa,ako odes pre nego sto te ponovo vidim…zbogom,Edvarde.”
“Zbogom,Tanja.” Kako sam izgovarao reci,tako sam ih mogao i videti.Video sam sebe kako odlazim. Dovoljno sam jak da odem nazad na jedno mesto na kome sam zeleo da budem. “Hvala ponovo.”
Bila je na nogama uz jedan zustar pokret,a onda je trcala,prelazeci preko snega toliko brzo da nije bilo vremena za njena stopala da potonu u sneg;nije ostavila tragove iza sebe. Nije se osvrnula. Moje odbijanje joj je smetalo vise nego sto je dopustila da vidim,cak ni u mislima. Nije zelela da me vidi ponovo pre nego sto odem.
Moja usta izoblicila su se u ogorcenju. Nisam zeleo da povredim Tanju,iako njena osecanja nisu bila duboka,jedva iskrena,i,u svakom slucaju,ne nesto sto bih mogao uzvratiti. Ipak,zbog toga se nisam osecao kao dzentlmen.
Stavio sam branu na kolena I gledao u zvezde ponovo,iako sam odjednom bio nestrpljiv da krenem na put. Znao sam da ce me Alis videti da dolazim kuci,i da ce reci ostalima. To bi ih usrecilo—Karlajla i Esme posebno.Ali gledao sam u zvezde jos jedan momenat,pokusavajuci da ih vidim pored lica u mojoj glavi. Izmedju mene I brilijantnog nebeskog svetla,par zbunjenih ,cokoladno-smedjih ociju je gledalo u mene,sa izrazom lica kao da pita sta ce ova odluka znaciti za nju. Naravno,nisam mogao biti siguran da je to informacija koju njene oci izistkuju. Cak ni u svojoj masti,nisam mogao da cujem njene misli. Oci Bele Svon nastavile su da ispituju,i pogled ka zvezdama bez prepreka,pocinjao je da mi nestaje.Sa snaznim uzdahom,odustao sam,i uspravio se na noge. Ako budem trcao,bicu kod Karlajlovog auta u manje od jednog sata…
U zurbi da vidim svoju porodicu—I zeleci da budem Edvard koji se suocava sa predstojecim stvarima—potrcao sam preko zvedama obasjanom snegu,ne ostavljajuci tragove stopala.



“Bice sve u redu,” Alis je izdahnula. Oci joj nisu bile fokusirane,a Dzasper ju je nezno drzao ispod lakta,dok smo u zbijenoj grupi isli u trosnu kafeteriju. Rozali i Emet su vodili,Emet izgledajuci kao telohranitelj u sredistu neprijateljske teritorije.

Od 48. Strane do kraja drugog poglavlja...

„Da li si dobro Edvarde?“ Gospođa Gof je upitala, iznenađena mojim naglim pokretom. Mogao sam da vidim moje lice u njenom umu i znao sam da izgledam daleko od dobrog.
„Izvinjavam se,“ promrmljao sam, dok sam kretao ka vratima.
„Emete, moim te, možeš li da pomogneš tvom bratu?“ pitala je, pokazujući beznadežno ka meni dok sam žurio da izađem iz sobe.
„Naravno,“ čuo sam ga da kaže. A onda je bio odmah iz mene.
Pratio me je do udaljenog dela zgrade, gde me je zgrabio i stavio njegovu ruku na moje rame.
Odgurnuo sam mu ruku sa nepotrebnom silinom. To bi slomilo kosi u ljudskoj šaci i kosti u ruci prikačenoj za šaku.
„Izvini, Edvarde.“
„Znam.“ Udisao sam velike količine vazduha, pokušavajući da razbistrim glavu i pluća.
„Da li je stvarno toliko loše?“ pitao je, pokušvaju ći da ne razmišlja o mirisu i ukusu u njegovom sećanju dok je to pitao i nije baš uspevao.
„Još gore, Emete, još gore.“
Ućutao je na trenutak.
„Možda...“
„Ne, ne bi bilo bolje da pređem preko toga. Vrati se na čas, Emete. Hoću da budem sam.“
Okrenuo se bez ijedne reči ili misli i otišao brzo. Reći će profesorki španskog da sam bolestan, ili da bežim, ili da sam vampir koji je potpuno van kontrole. Da li je u stvari i bilo bitno? Možda se i ne vraćam. Možda moram da odem.
Opet sam otišao do kola, čekajući da se škola završi. Da bih se sakrio. Opet.
Možda sam trebao da provedem neko vreme odlučujući ili pokušavajući da učvrstim moju rešenost, ali, kao zavisnik, uhvatio sam sebe kao tražim kroz brbljanje misli koje potiče iz školskih zgrada. Poznati glasovi su iskakali, ali nisam bio zainteresovan za Alisine vizije ili Rozaline žalbe trenutno. Lako sam našao Džesiku, ali devojka nije bila sa njom, i zato sam nastavio da tražim. Misli Majka Njutona su mi privukle pažnju i konačno sam je našao, na fizičkom sa njim. Bio je nesrećan, zato što sam pričao danas sa njom na biologiji. Razmišljao je o njenim odgovorim kada je spomenuo tu temu...
„Nikad ga nisam video da razgovara sa nekim više od reči ili dve. Naravno da je uvideo da je Bela interesantna. Ne sviđa mi se način na koji gleda u nju. Ali nije izgledala previše uzbuđeno zbog njega. Šta li je rekla? „Pitam se šta je bilo s njim prošlog ponedeljka.“ Tako nešto. Nije zvučalo kao da je zanima. Nije mogao biti neki razgovor...“
Pričom je sam sebe izvukao iz pesimizma, oraspoložen idejom da Belu nije interesovao razgovor sa mnom. Ovo me je iznerviralo više nego što je bilo dozvoljeno, pa sam prestao da ga slušam.
Stavio sam CD bučne muzike u stereo i pojačao ga sve dok nije ugušio druge glasove. Morao sam jako da se koncentrišem na muziku da bih odvratio sebe od vraćanja na misli Majka Njutona, da špijuniram nesumnjičavu devojku...
Varao sam nekoliko puta, kako se čas približavao kraju. Ne špijuniram, ubeđivao sam sam sebe. Samo sam se pripremao. Hteo sam tačno da znam kada će napustiti salu za fizičko, kada će biti na parkingu. Nisam želeo da me iznenadi. Kad su učenici počeli da prolaze kroz vrata sale za fizičko, izašao sam iz auta, ne baš siguran zašto sam to uradio. Kiša je rominjala – ignorisao sam je dok je polako natopljavala moju kosu. Da li sam želeo da me vidi ovde? Da li sam se nadao da će doći i popričati sa mnom? Šta sam to radio?
Nisam se pomerio, iako sam pokušavao da ubedim sebe da se vratim u kola, znajući da je moje ponašanje bilo dostojno prekora. Zadržao sam ruke prekrštene preko grudi i disao sam veoma plitko dok sam gledao kako ide u mom pravcu, dok su joj se uglovi usana spuštali na dole. Nije pogledala u mene. Nekoliko puta je bacila pogled ka oblacima sa grimasom, kao da su je vređali.
Bio sam razočaran kad je stigla do kola pre nego što je morala da prođe pored mene. Da li bi razgovarala sa mnom? Da li bih joj ja nešto rekao?
Ušla je u izbledeli crveni Ševrolet kamionet, ta zarđala gromada je bila starija od njenog oca. Gledao sam dok je palila kamionet – stari motor je grmeo glasnije od bilo kog drugog vozila na parkingu – a onda pruža njene ruke ka grejanju.
Hladnoća je bila neprijatna za nju – nije je volela. Pročešljala je njene prste kroz gustu kosu, približavajući lokne ka toplom vazduhu, kao da pokušava da ih osuši. Zamišljao sam kako je kabina tog kamioneta mirisala, a onda sam brzo izbrisao tu misao.
Bacala je pogleda oko nje, kao da se spremala da se isparkira, a onda je konačno pogledala u mom pravcu. Zurila je u mom pravcu samo pola sekunde, i sve što sam mogao da pročitam u njenim očima je bila iznenađenost pre nego što je pogledala na drugu stranu, i krenula unazad. A onda zacvilila da bi stala opet - zadnji deo njenog kamioneta je promašio sudar sa malim automobilom Erin Tig samo za nekoliko centimetara.
Gledala je u retrovizor, sa ustima otvorenim zbog jada. Kad je drugi auto prošao pored nje, proverila je sve svoje slepe tačke dvaput i onda se isparkirala sa tolikom pažnjom da me je nateralo da se iskezim. Izgledalo je kao da misli da je ona opasnost u tom njenom oronulom kamionetu.
Pomisao da je Bela Svon opasna po bilo koga, bez obzira na to šta vozi, me je naterala da se smejem dok je ta devojka prolazila pored mene, gledajući pravo ispred sebe.

Ovime završavam moj deo... kad budem imala vremena, javiću se da prevedem još nešto ....

Jaoj hvala vam puno ja nikada ne bih mogla toliko da prevedem

e pa dobro nam ide fali nam jos deo koji treba da prevedu the.cold.one i Rosie pa cemo imati cela dva poglavlja!!!!!
Da li postoji jos neko ko zna engleski pa da nam pomogne???

skini sa bittorenta
ja nisam imala internet od cetvrtka, niti sam bila kuci ovih dana, ali sutra prevodim pa postavljam )

jao ljudi... kako smo se beshe dogovorili jel zna neko sta ja prevodim?? totalno sam odlepila nek mi kaze neko..pokushacu sto pre da prevedem strashno nemam vremena nizasta;(

imas na prvoj str teme XD pise ti koji deo imas

Rosie (citat):jao ljudi... kako smo se beshe dogovorili jel zna neko sta ja prevodim?? totalno sam odlepila nek mi kaze neko..pokushacu sto pre da prevedem strashno nemam vremena nizasta;(

lepo ja rekoh da si ti craaaaazyyyy!

da znam,ispada da ja prevodim sledeci deo odmah posle ovog postavljenog a vi ovde pricate da ga prevodi cold one:@ pa nemojte da me zezate xd hvala twilight angel! xD

Hvala svima

a zasto ne biste prevodile po poglevljima???izvinite sto se mesam ja pojma nemam engleski.....ali tako je bolje...ja sam se zbunila dok sam citala....ili da sve ovo lepo skupite u word ( kada sve )i da ga izbacite....

skupicemo na kraju kad sve prevedemo u wprd!!!! pa ima mnogo ,nije to bas tako lako...a i prevodi samo nas 4,5 kad bi nas bilo vise bilo bi mnogo lakse!!!

josh uveks toji da ja prevedem 6;10? mnogo me zbunjujete..:O