Tea divan je! Sacuvala sam ga,ako nemas nista protiv,da ga imam.
Evo moja poslednja 3 koja sam pisala. UPOZORENJE: Citate na sopstvenu odgovornost,jako su dugacki,i uzasno smor,jbg,pisala sam ih da dobijem pet kod razrednog,koji voli melodramaticne stvari
Pa ako pisete neke smarajuce sastave,mozda vam i pomogne
Sry za greske,nisam citala,jako me mrzelo i kucati.
1.Rastajemo se
Svako zna da je zivot prolazan,i svestan je toga. Ipak,na sta bi nam to zivoti licili da neprekidno o tome razmisljamo?Upravo zbog toga,to i ne cinimo.
Jednostavno ga pustimo da tece,a mi se prepustamo recnoj struju.
A onda,jednog dana,shvatamo da je kraj i da nas je struja dovela dotle,iako to nismo zeleli.To se desilo i meni,odnosno nama,deci uz koju sam rasla.Osam godina smo zajedno isli u skolu.A onda je proslo.Jednostavno se zavrsilo,odjednom,a da to zapravo nismo ni primetili.Ili,mozda je bolje reci,nismo obracali paznju dok je trajalo,ali sad ipak shvatamo da se zavrsilo.Nije lako reci zbogom ljudima koji su godinama bili deo nase svakodnevnice.Nije lako naci reci za to.Naravno,mi svi mislimo da ovo nije kraj,da cemo se jos videti,druziti,ali to niko ne moze reci sa sigurnoscu.Zivot ima razlicite planove za svakog od nas.Na neke cak ni ne mozemo sami da uticemo.Mogli bismo na zivot,tj.skolovanje da gledamo kao na film.Ali bez zanra.Jednostavno,kao more scena nabacanih bez odredjenog reda.Ponekad,taj film nam deluje kao komedija,onda drama,pa se cak i pretvori u romantican film.Ono sto je lepo,a proilazi iz ovog rastanka su secanja.Neka,a nazalost,mnoga,oslabe,nestanu,jednostavno izblede,ili budu prekrivena gustom,tvrdoglavom maglom.To su ipak,samo neka.Ona najlepsa,ona imaju takvu jarku boju da mogu sa sigurnoscu reci da se nijedna magla nece usuditi da narusi njenu lepotu.Jedan skolski dan cine sitnice.Razmenjeni osmesi,topli zagrljaju,poneka suza,ili gruba rec,pa onda ponovo radost.Sala,smeh.Jedna utesna rec ili nebitni razgovori.Tih stvari mozda se necemo secati,ali hocemo se secati stvari od kojih je sacinjena godina.U godini se nebitni trenuci gube.Cak i ako su nekada bili bitni.Ostaju one vece stvari.Uvek cu pamtiti ko mi je bio najbliskija osoba.Ko me je nasmejao cak i onda kada sam to najmanje zelela.Ili koga sam ja nasmejala.Ili provodila jutarnje sate pre odlaska u skolu,ili poslepodnevne,posle nastave.
Neprestano se pitam zasto ovaj film ikada mora da se zavrsi,kada su glavni glumci tako drage osobe.Tako sam se navikla na njih,a sada se smenjuju.Znam da ni pola stvari nece izgledati ovako strasno kada se sve promeni,kada postanemo srednjoskolci,ali i pored toga,ne mogu da prestanem da zalim za krajem ovog poglavlja svog zivota.Najgore od svega je to sto,i protiv svoje volje,negde u sebi,prizeljkujem kraj.Mozda je u ljudskoj prirodi da tezi za otkrivanjem novosti,a da se opet boji promene.Mislim da se gotovo svi osmaci sada tako osecamo.Ocekujemo onaj dan kada cemo u lepim odelima i sa lepim frizurama slaviti kraj skolske godine,iako nismo ni sigurni sta slavimo,jer ne znamo kakav je novi,neistrazeni pocetak.
Neverovatno je to kako smo uspeli da postanemo tako bliski.Toliko razlicitih licnosti,razlicitih karaktera.oni veseli,oni nervozni,tvrdoglavi,hiperaktivni ili oni puni neobuzdanog humora,svi ce zaliti sto se rastaju,i nedostajace jedni drugima.Jedino nam ostaje da se nadamo i da se trudimo,da i posle nego sto se cuje "Rez!",ostanemo zajedno i iza kulisa.
2.Zena kojoj se divim
Prvi deo ove price pocinje na vozu iz Londona do Skotske,kada je osamnaestogodisnji momak ponudio devojci kojoj je bilo hladno svoj kaput.Malo vise od godinu dana posle toga,u Engleskoj,dobili su cerku.Rodjena je Dzoan Katlin Rouling.
Zivot nije prema svakome isti.Zato i postoji izreka da je nekome majka,a nekome maceha.Medjutim,kakav je zivot bio prema nekome,ne odredjuje kakva ce ta osoba biti.Naravno,moze,ali to su nazalosti,ljudi koji su u borbi za bolji zivot izgubili.Ipak,postoje i oni koji izadju kao pobednici kojima se divimo.U mojoj porodici postoje takvi ljudi,i oni zasluzuju moje divljenje,ali pored njih,postoji osoba kojoj se divim na drugaciji nacin.Ona se izborila za svoj sretan kraj,a pritom je ulepsala detinjstva deci sirom sveta.Ta osoba je Dz.K.Rouling,jedan od najcenjenijih i najpoznatijih pisaca za decu.Kao i nebrojani mnogo dece,i mene je fascinirala njena magicna prica,kako ona koja je ozivela u njenim knjigama,tako i ona koju je ona sama zivela.Odrasla je na selu u Velsu i imala sasvim normalno detinjstvo koje je delila sa sestrom,koja joj je,kako kaze,u onim trenucima kada se nisu svadjale bila najbolji prijatelj.Od malena zelela je da postane pisac.Kako je bila stidljiva,nije drugima pricala o svojoj zelji jer je tada zvucala preambiciozno.Zivela je sretnim zivotom smisljajuci price kojima je zabavljala sestru,i ne sluteci da ce joj se prva tragicna stvar u zivotu dogoditi kada je imala samo petnaest godina.Majka joj je smrtno obolela.Iako je znala da joj najdraza osoba na svetu polako umire,nije zapravo bila toga svesna.Duboko u sebi verovala je da joj je majka neunistiva.Nazalost nije bila.Umrla je,i ne saznavsi o malom decaku iz Dzoaninih knjiga koji je opcinio svet.
Drugi deo ove price pocinje takodje u vozu.Jednom koji je isao iz Londona i kasnio 4 sata.U glavu Dzoan Rouling usetao je nesigurni decacic crne kose koji je ostao bez roditelja i jedanaest godina kasnije saznao da je carobnjak.Medjutim,on nije tako lako nasao put do buducih citalaca.Dzoan je iz propalog braka izasla sa cerkom u narucju i ogromnom kolicinom briga.Pala je u depresiju i pokusala da si oduzme zivot.Izmedju brige za cerku i snalazenja za zivot,nije imala vremena za pisanje svog romana,koji je ,i nakon napornog rada,cekao da bude prihvacen od strane izdavaca.Sve se cinilo izgubljenim,ali Dzoan nije odustajala dok nije uspela.Pored svih patnji kroz koje je morala da prodje,ipak je pronasla pozitivnu stranu.Svoju tugu i bol zbog gubitka majke prenela je u knjigu,na decaka koji je iskusio isto,a depresijom sa kojom se borila,stvorila je magicna bica iz romana.
Hariju Poteru nije trebalo mnogo da zacara,kako mene,tako i decu mnogih zemalja.Ona je zena koja je stvorila fenomen,koji je postao klasika,i nikada ence biti zaboravljen.divim se njenoj bujnoj masti i kreativnosti kojom je stvrila magican svet pun uzbudljivih dogadjaja ,i pretvorila decu iz onih koja preziru knjige u onu koja zeljno iscekuju novi nastavak neverovatne sage.
Iako je stvroila neunistiv fenomen,ova knjizevnica jos uvek ima problema koje joj stvaraju ogorceni i nemoralni ljudi zeljni novca i paznje.Ipak,to nije dovoljno da narusi njenu srecu,jer pored porodice koja je voli,ima obozavaoce sirom sveta koji je cine besmrtnom citajuci njene knjige,i uplovljavajuci u svet maste iznova i iznova.
3.Jedan ljudski zivot
Ziveci u ovom velikom svetu zaokupljeni sopstvenim zivotom i problemima zaboravimo da nismo jedini,zaboravimo da brinemo i razmisljamo o tudjim zivotima,o tudjim sudbinama.Postoji izreka "uvek moze biti gore",medjutim,pitam se da li je to uvek tacno.Razlog tome je snazno delo fantasticnog pisca cija strastvena pripovest ne dotice samo najtvrdja srca.Ovaj roman citaoca tera na razmisljanje o svom zivotu,kao i zivotu ljudi o kojima citaju.Prica izmisljenu pricu o zivotu zena u Avganistanu,koja bi bez imalo sumnje mogla biti stvarna.Ova prica me je naterala da se pitam da li tim ljudima stvarno moze biti gore.
Dok su se pre dolaska Talibana smejale,posle su zaboravile zvuk sopstvene srece.Cilj Talibana bio je stvaranje najcistije zemlje,dok im zivot Avganistanaca nije bio ni priblizno vazan.Avganistanske zene su pale u zaborav i postali duhovu,jer im je bilo dozvoljeno samo postojati,a ne ziveti kao ljudska bica.Nestale su sa ulica rodnih gradova na kojima su odrasle.Koliko god je muskarcima zivot bio tezak,zivot zena nije se mogao ni porediti.Zakoni koje su donosili bili su neshvatljivi,bezdusni,besmisleni.Izlazak na ulicu zenama je bio nezamisliv,kao odlazak na minsko polje.Ako bi bile vidjene bez pratnje muskarca,bile bi bicevane,kamenovane,pa cak i ubijane.Pravde nije bilo,a protiviti se vlasti vodilo je u okrutnu smrt.Zakoni Talibana unistavali su zovote svih ljudi u Avganistanu.Smeh na ulicama bio je zabranjen kao i gledanje filmova ili slusanje muzike.Ljudi su umirali na ulicama proseci za mrvu hleba,zene bivale ubijane zbog otkrivenog clanka i kamenovane zbog pokusaja da odu na posao,a muskarci zbog obrijanog lica ili jednog pogleda u oci Talibana,a lesevi i razneseni delovi tela i kuca na ulicama svakodnevni prizor,kao i pod burkama sakrivena lica zena u senci muzeva.
Ove surove cinjenice zauvek ce mi ostati u secanju jer su vezane za vreme koje je tek na putu da postane deo proslosti.Avganistan je jos uvek zemlja tuge i rata,mozda pod vlascu drugog neprijatelja,ali sudbine ljudi,pogotovo zena,ostaje ne samo tuzna,nego i beznadezna.Ratovi,razorene porodice,rasturena zemlja i izgubljeni voljeni,doboka je,brutalna,i nadasve bolna istina.Jeziva prica jedne ranejne zemlje koja nas uci da vidimo svet drugacijim pogledom i da shvatimo da ponekad nismo svesni onoga najvaznijeg sto imamo-slobode.
Hvala vam puno .
